Dogneča, (rumunski Dognecea, nemački Dognatschka, mađarski Dognácska) leži usred gustih listopadnih šuma. Ovde između ostalog raste i jedina kompaktna lipina šuma Karpata. Sve do praga Prvog svetskog rata su u Dogneči topljene bakarne i gvozdene rude. Bogat mineralima, ovaj deo Banata predstavlja pravi Eldorado za skupljače i poznavaoce minerala iz celog sveta. Teško je pronaći geologa i mineraloga, koji ove rudnike i iskopišta bar jednom nije uzeo pod lupu. I to već poodavno.

O tome, koliko je Dogneča krajem 18. veka bila značajna za ekonomiju i vojništvo Habzburškog carstva, već svedoči činjenica, da je mesto bilo proglašeno „slobodnim brdskim gradom“ i da je jedno vreme bilo sedište jednog brdskog suda. Zahvaljujući velikom rudnom bogatstvu, ovde je u 18. veku cvetalo crpljenje bakra i drugih obojenih metala. Oko mesta se razvila metalna industrija i odavde je gvožđe transportovano u velike prerađivačke centre Bokšan, Rešicu i Aninu, sve dok se to nije pokazalo suviše skupim, pa je topljenje postepeno obustavljeno. Sa iskopavanjem ruda u jamama se međutim nastavilo.

Guverner grof Klaudijus Florimundus Mersi d‘Aržentje (Graf Claudius Florimundus Mercy d`Argenteau),prvi guverner Banata, je već na početku svoje službe u Temišvaru (Timisoara) naredio da se kraj Dogmačkog potoka izgrade dve ustave, kako bi se putem topioničkih kanala potrebna voda za hlađenje dovodila do topionica bakra u Dogneči. Danas su „Veliko jezero“ i „Malo jezero“, koje je čuveno po svojim lokvanjima i ribljim bogatstvom, rado posećivana odmarališta.

Već u 18. stoleću su duž topioničkih kanala i duž potoka morali u celoj oblasti biti podizani mostovi. Tako je u vremenima, kada je oblast još bila pretežno naseljena Nemcima, nastala jedna prava „kultura mostova“.

Kultni status u Banatskom pobrđu (Banatului montan) uživaju, pod nazivom „Prindl“ poznati izvori. Oni su uglavnom dostupni i susedima – i uvek veoma negovani. Više puta godišnje oni bivaju očišćeni i stavljani pod zaštitu svetaca.

Religija i rudarstvo su u Dogneči uvek bili usko povezani, jer je opasnost, kojoj su se rudari svakodnevno izlagali, pojačavala veru u Boga i svetačke zaštitnike. Naročito u Svetu Barbaru. Tako je mnogo toga u Dogneči povezano sa religioznim simbolima, a i najvažnije religiozne svečanosti su ovde još uvek povezane sa rudarstvom.

Jedan od najvažnijih kulturno-istorijskih spomenika u Dogneči je Nepomukova kapela u središtu sela. Sveti Ivan Nepomuk (Hl. Johannes von Nepomuk) je u prvoj polovini 18. veka bio svetac-zaštitnik Banata. Stoga mu je u Dogneči i posvećena sopstvena kapela. U stručnim raspravama se odaje poštovanje i dvema figurama, levo i desno bočno od njega: u rudarskoj odeći i sa pijukom i maljem u rukama.