U Banatu više nema mnogo švapskih mesta, u kojima omladina još aktivno učestvuje u tradicionalnim crkvenim zavetinama. U Sintani (rum.Sântana, nem. Sanktanna, mađ. Újszentanna) je to drugačije. Ovde omladina slavi ovu crkvenu svečanost. Inače, ova tradicija ne spada u istoriju Banatskog pobrđa. U regiji su se pretežno negovale karnevalske povorke, kojih danas još ima samo u Dogneči (rum. Dognecea, nem. Dognatschka, mađ. Dognácska). Crkvene zavetine u selima Banatskog pobrđa, napr. u Anini (nem. Steierdorf, mađ. Stájerlak), Garani (nem. Wolfsberg, rum. Gărâna, mađ. Szörényordas) i Vajdentalu ((rum. Brebu Nou, nem. Weidenthal, mađ. Temesfő) su ovamoi importovane iz Banatske nizine u šezdesetim i sedamdesetim godinama prošlog veka.

Kod zavetinskih svečanosti dečaci nose šešire, koje su ukrasile „njihove“ devojčice, koje opet nose raskošno pletene frizure i tradicionalne haljine. Uštirkane i fino plisirane suknje tih devojčica su inače veoma teške. A prilikom ceremonije one ne smeju da sednu.

Deo tradicionalnih crkvenih zavetina je i zavetinski buket; u Sintani tri, koji se daju na javnu licitaciju. Dobitak od licitacije dobija zavetinsko udruženje.

Od mesta do mesta postoje razlike u spoljnjim formama ove svečanosti. Kako i gde se postavlja zavetinsko stablo, zakopavanje jedne vinske flaše i iskopavanje flaše od prošle godine, bure, na kome „prvi gospodari novca“, odnosno „predplesači“ govore svoje zavetinske izreke, licitacija šešira i čoje, kao i zavetinskog buketa – sve se to, kao i još mnogo toga, od sela do sela drugačije organizuje. U Sintani se tradicija ove svečanosti visoko ceni i prenosi s kolena na koleno. A opštinski većnici naselja su veoma ponosni na „svoje Nemce“.